Ne znan koliko san jušto ima godina, more bit pet, još nisan krenija u školu. Isto tako ne znan zašto su me otoga lita ćaća i mater tako malešnoga ostavili kod babe i dide s materine strane. A oni su živili u Oglavcima, malon mistu, 5-6 kilometara prije Rogoznice, priko puta Zečeva.

U to doba još nije bilo magistrale, a sa zemjanon ceston s kojon se išlo prama Rogoznici, ritko bi proša koji kamion. Zato se iz Šibenika tamo moglo doć brodon koji je posli Primoštena akoštava u vali Peleš. U istoj vali je sada marina Kremik, a poznata je i po Bucavcu, brdu na kojen su slikoviti vinogradi primoštenskog babića.

Brod je bija trabakul, dug 20-ak metara, a zva se je Mlini. Bija je spor, teško da je moga uvatit osan milja, tribalo mu je do Peleša više od dvi ure. Zato su mu niki berekini pripiturali M na imenu jerbo mu je Lini više sličilo. Još kad je bilo vitra i mora, napose za jakoga juga, unda ne bi ni isplovija.

MUŠKIĆI I ŽENSKICE U VEŠTICAMA

O meni su se ka tribali briniti baba Tone, dida Svetin, teta Danica i među njima najmlađi ujac Niko, a na selu, zna se, malo ko dangubi s dicon, daš mu u ruke štakod za isti, najčešće komad kruva, ritko galetinu ili suvi kolač, a od zabave ništa. Stariji svak svojin poslon, a dite kako se snađe. Mlađoj dici, i muškićima i ženskicama – meni na sriću nisu – obukli bi samo veštice, tako da, ako ditetu pripne, a stariji nema blizu, šteta bude manja.

Dida Svetin bi ujutro ritko bija u kući, ili je bija u ribe ili u poju. Vratija bi se prije nego zvizdan zapali ariju. Teta Danica bi isto u svanuće išla uz ovce. Vodila je stado na pašu, a kad bi se vratila, tribalo je ovce pomust, poslin od mlika praviti sir. Za ujca ne znan, iša bi on s didon u poje ili s nikon ribarskon družinon na more.

Tako bi u kući ostala samo baba koju san stalno pratija dok je radila svoje posle oko kokoša, prajca, u vrtlu, pekla kruv, kuvala ručak. Pomoći joj nisan moga da san i tija jer san to sve prvi put vidija, sve je bilo drugačije, nego u gradu.

Njiov život odvija se u tri kamene kuće koje su okružile mali dvor. Dvor je bija nakošena kamena ploča, kamen živac, nije ga tribalo popločavati. Sve najvažnije bilo je u većoj kući koja je ka i druge dvi saziđana u suhozidu, pokrijena s pločama. U njoj su bile četiri posteje, sve jedna uz drugu: jedna veća od pršone i po za babu i didu i tri manje za rešt famije. Bili su to drveni kašuni sa slamaricama, s vunenin pokrivačima, ne sićan se je li bilo lancuna.

KUŽINA S KOMINON

U drugon dilu kuće bile su bačve s vinon, karatel s kvasinon, kamenica s ujen, barilo sa slanin srdelama. U maštelima, kašunima, krtolima, konistrama bilo je žita, kukuruza, leće, fažola, slanutka, orza, bajama, orasa, suvi smokava, ljutike, kunpira, oskoruša. Na gredama visili su reštovi pancete, pršuta, dvi-tri suve obotnice.

U drugoj, manjoj kući bila je kužina s kominon u sridini. Okolo komina bile su drvene klade na kojima se je zimi sidilo, prikraćivalo vrime dugih zimskih noći prije spavanja. U jednon kantunu bija je žrvanj, mali ručni mlin za mlivenje kukuruza.

Treća najmanja bila je za ovčice. Po visini bila je upola manja od druge dvi, vrata su joj bila taman po miri najveće ovce – ovna. Imala je teta Danica oko nji petnaest obilato posla. Ka najvažnije morala je bit atento da joj ne uteču u štetu, ne upadnu u tuđe poje; pa da joj janjci ne pocicaju svo mliko, jerbo od čega će unda pravit sir. Daje tribalo ih je redno vodit na lokvu da se napoju, čistit ih od krpeja, pijavica. Oti nježin trud cinija se u zlatu jerbo nježin sir nije se sramija paškoga, a bome ni parmiggiana i cheddara. Napose kad bi se misec-dva toća u maslinovu ju, osladit se š njime bija je gušt nad guštima.

DIDOV MALI ČOVIK

Od beštija imali su još kokoše, prajca i kobilu koju su zvali – bedevija. Na njoj su donosili sve frute iz poja, u barilima vodu s lokve, vršili žito na guvnu. Dida bi od dlake iz nježina repa pravija tunju za lovit ugore po škrapama ispod Zečeva. Imali su i dvi mačke za obranu od miševa i zalutali zmija. Unda san naučija da, ako želiš da mačke budu dobre lovice, ne smiš ih ranit. Tako je na selo, nema mišta mukte, za sve se gleda ima li koristi.

Baba, dida, teta i ujac su prama meni – malo je reć – bili dobri, bili su pridobri. Nikad nisu prošli kraj mene, a da me nisu podragali po kosi, rekli lipu rič. Za didu san bija njegov mali čovik. Ni među njima samima nije bilo puno govora, nikad se nisu pokarali, nikad se nije čula beštimja ni gruba rič. Najviše šta se od babe čulo bilo je: crnoga ti, ili crni te odnija, i to bi rekla beštiji, nikad čeljadetu.

Sićan se da puno toga nisan razumija jerbo nike riči nisan nikad čuja, ka recimo: Fiti ga simo. To je bija nježin odgovor na moje pitanje di ću stavit jaje koje san naša.

Baba je bila posebna po tomen šta je imala užancu smotat duvan i zapalit. Kasnije kad su inžinjali španjulete s filteron, znala je reć: – Daj mi onu s hilteron. Zamina glasova F i H još je za me bila jedna novitada u njiovon govoru.

BABINA ŠTORIJA

Bilo je još ništo šta i dan-danas ne moren rastumačit, a to je pričanje strašljivi priča prid spavanje. Tako je didu, dok  je po noći iša na ribe, cilin puten pratila crna koza sa zvonon oko vrata, drugi put isprid njega se pripričija konj, a na njemu čovik umotan u bili lancun, treći put za njin je iša pas komu su oči svitlile ka žerava.

Imala je i baba svoju štoriju. Cilu pasanu noć nije oka sklopila jerbo ju je pritiskala mora, dobro da je ostala živa. Aj ti znaj šta je mora i aj ti unda posli svega zaspi na bodljikavoj slamarici u straju kad će zazvonit kozje zvono ili oće li babina mora š nje prići na tebe. Kad san odresta, razumija san da je mora zapravo bila babina skuža za škripanje kočete i šuškanje slamarice kad bi se dida uvatija nje.

Da je na mon mistu bija koji stariji čovik žejan mira i tišine, bija bi sritan – tija san reć – ka malo dite, šta nije istina jerbo ja san bija malo nesritno dite, koje je sve više patilo za materon, ćaćon, braton, sestron, za svojon kaleton, prijatejima. Nema se tu šta sakrijat, s pet godina bija san dite koje se vanka među sviton još vaik posakrito ručicon držalo za materinu veštu.

TUGOVANJE SA CVRČCIMA

Nije tribalo puno, bi će prošlo tri-četiri dana, počeja san plakat i pitat kad će mater doć po mene. Ali ništa od toga, dani su prolazili, a ja neutišen. Najgore bi bilo popodne kad bi nji četvoro, svak u svoju logu ošli ubit oko, a ja osta sam. Unda bi se popeja na staru maslinu i skupa sa cvrčcima tugova. Otle bi gleda put s kojin su prolazili oni ritki koji su dolazili iz Šibenika ne bi li među njima ugleda mater, ćaću. Prošla je cila vičnost, tako se meni parilo, dok ih jedan dan nisan ugleda.

Poslin kad san odresta, brez straja i s gušton dolazija san babi i didi u vižite. Oni su me vaik podsićali, a poteke se i rugali kako san se penja na maslinu i plaka za materon. Nisan se jutija, a ni zamira in, tako su i oni odgajani, taki je bija život na selu.