Znan, niki će reć – ne moš ti o tomen, ti si infišan, zamađijan. Stoji i ota, jerbo pričat o njemu za mene je ka pričat o svojon paroni, dici, unucima. Ali jopet nema toga ko mi more to zabranit. Napose meni koji san proša svita i svita, prigazija Rvacku pedaj po pedaj, po ravnicama i brdima, po moru i škojima, po rikama i jezerima.

Teško da bi se naša i najmanji grad da u njemu nisam proveja barenko jedan dan, prispava noć u najbojin otelima, okripija se u najpoznatijin restoranima i oštarijama. Ne znan jesan li više bija po slavonskin salašima, zagorskim bregima u buru, u lipoj Istri uzduž i popriko ili priko škoja do Konavala u jugo. Šta'š, ima san sriću, taki mi je bija posal.

Zato ota moja infišanost nije iscicana iz prsta, nije ka ono bubnija pa osta živ, nego jušto istina. A ota istina je da je Šibenik u Rvackoj po lipoti i guštu živjenja u njemu na prvo misto.

O tomen je zaludu puno trošit riči. Za neupitnu lipotu najboje je čut furešte, oni nisu ni Zadrani ni Splićani, u nji nema đeložije. A o guštima živjenja ne triba daleko, evo mene živog svidoka. Naravski, nisan jedini koji će reć isto; ima nas, šta bi se reklo, oho-ho.

Da ne bi bila samo moja rič, neka bude po onome karta kanta. Zato ću sada ode opisati samo kvarat od ure života iz moga ditinjstva pa nek se po tomen sudi.

PIŠPAJ POSUT CUKRON

Triban samo stisnit oči i eto me na Staron pazaru – iman osan godina, sidin na zidiću pokraj skalina s kojima se s pazara ulazi u moju kaletu. Sladin se teplin pišpajen, grickan male zalogaje da mi više dura, pazin da mi nijedno zrno cukra, s kojin je posut, ne ispadne na petun.

Unda čujen: – Slavko, Slavko – s prozora na prvom podu prve kuće u kaleti šjora Perina zove svoga najmlađega sina. Ponovila je to još nikoliko puta, svaki put sve jače. Čuja je cili pazar, ali nije bilo odaziva. Pripa san se kad je zazvala mene: – Gojkić, srićo, jesi vidija moga Slavka, a ja odgovorija: – Nisan, teta Perina. – Aj, učini mi jubav, zaleti se do Male lože, bi'će on tamo, reci mu da dolazi odma na obid.

Naša san ga di je rekla. Uspentra se na ziđanu česmu, glumi munu. Ja nisam ni izustija šta san mu ima za reć, a on je lapjivo gledajući u moj pišpaj, viknija: – Daj griz! I, dok se nisan ni snaša, skočija je na tle, ukra mi pišpaj i pobiga.

Tute se naša i šjor Ljubo Prebanda, dobri didica koji je branija nas mlađu dicu od stariji berekina: – Tovare jedan – dreknija je na njega i zamanija bagulinon, ali zaludu, Slavko je bija brži.
Meni nije priostalo drugo, nego vratit se na Pazar i požalit se šjora Perini šta mi se dogodilo. A ona, poslin šta je nabrojala šta će ga sve dopast kad ga ona dovati, u zaminu za moj pišpaj dala mi je dvi Kiki karakmele i tako ublažila moju tugu. Na kraju je ispalo – nije moglo boje.

PO DANU NA JADRIJU, UVEČER NA RIVU

Falija san, nisan triba spomenit tugu jerbo stara je istina da tamo di ima jubavi i sriće, blizu je patnja i tuga. A tuge je, kad je rič o Šibeniku, bilo kad bi došli rastanci, kad san na duže vrime mora otić iz njega.

Prvi put to se je dogodilo u najlipšen razdobju mog života, 1964. godine. Svršija san sridnju školu, cilo lito uživa, po danu na Jadriji, a uvečer do kasne ure u điravanju po rivi. Ali došla je večer krajen devetog miseca kad san umisto u đir po rivi, na Mulu Krke sta u filu za ukrcat se na Proleterku, putnički vapor za Riku. I prije, a još više kad san stupija na brod, zakuvalo mi je u drobu i stislo se grlo. Nisan ima kome mavat, s materon i ćaćon san se pozdravija kući, a cura još nije imala laša pašare za odat s menon pa se nije smila pojavit.

Oša san na krmu broda i dok se je on okrića u portu, priznajen, nisan moga suspregnit suze. Osta san tamo dok je brod prolazija kroz Konal, pokraj Jadrije, Lupca, slušajući bubnjanje teške brodske makine koja je svakin okritajen neumoljivo gurala brod tamo di ja nisan tija. Tako sve do lanterne na Tijatu, kad je brod skrenija desno, a škoj zaklonija zadnja svitla Šibenika.

DALO TI TAKUJIN I POSLALO U SVIT

Rika mi nije baš sila. Ne more se reć, lip je to grad, ali nisam uspija nać prijateje, klapu. Za Ričane bija san samo čo, isto ka šta oni zovu jedan drugoga. Dvoje moji iz razreda koji su isto došli na študije, bili su u svon điru. Dva-tri puta san svratija kod nji, a stali su na pet minuta od fakulteta, i uvik naša istu sliku: nasrid male podrumske kamare bija je stol na kojem je uvik bilo bokuna kruva iskidanog rukon, retaja pancete, kapule, prazni važići od sardina i mesnog doručka, a usrid svega demejanica od pet litara. Libara nigdi.

Došli su na pet-šest predavanja, poslin ih više nije bilo viti. Izdržali su do kraja prvog semestra i unda se vratili kući. Šta'š, bija in faks daleko.

U Riku na studij pomorstva doša je i Čarli – Dragan Zorić, prijatej iz prve petorke – ali smo se malo viđali, more bit jedanput u šetimanu. Bi'će i on ka i ja uvaćen na livu nogu, blesiralo ga ka i mene zbog nagle promine života koja nan se dogodila. Jerbo se bezbrižni dičački život priko noći pritvorija skroz u kontru. Poslalo te u svit, dalo ti takujin u ruke – u njima šoldi uvik škarto – i unda aj ti misli di'š spavat, di'š isti, ka'š leć, kad se dignit, ka'š učit, ka'š prominit mudante. Sve to daleko od najbližih za utihu, sve to brez pišpaja posutog cukron za okripu.

ZA MARENDU LIGNJA NA CRNO

Prošla i ota godina, nasriću došlo vrime i curi za ić na studij. I di'š onda, nego di i ona. Probacija se u Zagreb, a š njomen rastanci sa Šibenikon bil su manje bolni. Ma jopet moj stari prijatej, grop u drobu, učinija bi svoje kad bi s kartunskin kuferon prolazija kraj Pojane na putu prama feratijerskoj štaciji. Ne bi pomogla ni najlipša marenda koju bi mi mater parićala – lignja u cilo i u crno.

Brzo je prošlo vrime od priplašenog brucoša do flegmastog apsolventa. Cura i ja, kad kod smo mogli, dolazili smo u Šibenik, napose pri kraju kad su obaveze bile sve manje. Sve je išlo po planu, diplomira u šesti misec 1969., u osmi misec se oženili. Izgledalo je da se je sve namistilo za leđeri mirni život u najlipšen gradu na svitu.

Mo'š mislit. U svoj toj liposti zaboravija san da još triban odslužit vojsku. Osan dana nakon vinčanja jopet je bilo: – Adio, grade, adio, ženo.

Ima ih puno koji će reć: vojska ka vojska, ništa novo. Staviš bumbak u uši i brojiš dane unazad. Ako te uvatu u đir, samo cupneš petama i drekneš: – Razumin, druže ovi li oni! Mo'š tako ako imaš 18, teško u 25., još friško oženjen. Dani dugi ka šetimane, kad ih brojiš, postaju još duži, a šumprešavanju možđana nikad kraja.

NILOME NE FALI NI TIČJEG MLIKA

Svoj bi bija jedino kvarat od ure svaku večer u 21.00, kad bi se u mraku i potpunoj tišini vojničke spavaonice istaka od svega. Čin bi sklopija oči, krenija bi s paronon šotobraco u đir po Pojani, daje kroz Kalelargu do Svetog Jakova, na rivu. I unda jopet iznova, sve dok me ne bi obuzeja san.

Srića finila su i ota vrimena. Od unda od danas pasalo je po vika. Osim dan-dva radi posla, više nije bilo dugih rastanaka s gradon. Rodila se dica, došlo i njima vrime za študije, samo oni nisu partili ni s vaporon ni s feraton, vodili su ih i uputili ćaća i mater. Odradili i oni svoje na vrime i sve po spisku. Vratili se u svoj grad, stvorili svoje famije, didi i babi darovali po dva unuka. Dva starija već studiraju, a i mlađi će, kad dođe vrime, na čast i diku Šibeniku. Svi lipo, nikome ne fali ni tičjeg mlika, altroke teplih pišpaja posutih cukron koje svi volimo.