Najboje su majske, tako ribari zovu one iz petog miseca. Unda su najmasnije, zimske mršave nisu nego za friganje. Šta su veće, boje su, još ako su pokrivene s lustrama, ne triba tražit druge. Za guštat odma triba naramak pruća od loze pa na gradeje, a za sladit se š njima cilo lito, triba ih usolit.
Ne znan je li se u kojoj školi uči kako se to radi. Mene je naučija prijatej, još više od toga, za mrvu rodjak Nikola Karabatić. Nije oni u svitu najboji rukometaš, ali po onome koliko on zna o moru i ribama i on bi u nikoj svitskoj ligi judi od mora bija među prvima.

Dunke, triba ka prvo imat kašetu srdela. Boje da su se ocidile, pale, da letu muve oko nji, nego one friško ulovjene kojima još dršću repovi. Zato triba ić na peškariju u 11 i po, unda ćete ih i manje platit. Triba van još škanjelić, na njemu kušinić, da ne zatrne guzica. Između noga drveno barilo, a kako to malo ko ima, dobar je i plastični sić u kojen je kupjena nika spiza, ka recimo mrmelada ili mast od gudina. Tako suđe nije škodjivo za zdravje. Triba još sol i to krupna, najkrupnija šta ima, paška obavezno.

VODA NA JUSTA

Daje iđe vako: šaka soli na dno pa srdele. Sve ka po špagu, repovi u sridini, glave u kraj, jedna ciko do druge sve na iston boku. Unda jopet šaka soli, lipo ravnomirno, da je svugdi ima, ne pritirano. Drugi red sve isto, samo se srdele slažu unakriž prama prvon redu. Posli pet-šest redi triba ih teke pritisnit, da se boje složu. Najboje s poklopcen od zdrave daske, s kojon ćete na kraju sve zatvorit.
Na zadnji red stavi se teke obilatije soli, metne poklopac i pritisne s friško opranin kamenon od dva kila, da ne pobignu kad ostanu same u konobi.

Ako van je već počela ić voda na justa i ako vidite sebe kako sidite za stolon u ladu fafarinke, na kojen je pijat s dvi-tri friško očišćene srdele umočene u extra nevino maslinovo uje, štruca teploga kruva i žmul plavine, ništa još od toga. Triba proć dobra dva miseca dok srdele uvatu oni zamamni mrliš, da in pocrveni meso.

Dotle ima još važnoga posla. Ka prvo triba 5-6 dana odlivat sukrvicu koju će istisnit oni piz od kamena. Poslin toga vaja vodit računa da srdele nikad ne ostanu usuvo. Zato se svako malo dodaje salamura, a ona se učini tako da se u vodu dodaje sol dok ne zapliva kunpir oliti jaje. Sve mora vaik biti čisto, i poklopac i piz, napose radi ribjeg uja koje će s vrimenon isplivat.

KRIŽIĆ NA PLATNOJ LISTI

Na kraju još van vako judski priporučujen. Ne triba cilo susidstvo znat da ste usolili srdele jerbo će bit puno nji koji će ih tit kušat, a unda će se ona vaša fantažija o guštanju u njima cilo lito teško ostvarit.
Eto na, brez da san i vidija školu, naučija san veliku stvar. Zato nije istina da oni koji nije završija ni dva razreda pučke škole, ne zna ništa. Jerbo da bi priživija vako ili nako, čovik uči dok je živ, većinon kako triba, dikod i naopako.

U pedesetin godinama prošlog vika u staron dilu grada bilo je nemalo dice koja nisu sa školon daleko dogurala. Rodili su se i živili u famijama u kojima su i ćaća i mater bili nepismeni, zato i od nji nisu tražili više. U to doba grad se je naglo počeja širit, kuće su se naveliko gradile. Za mišat petun i maltu motika, lopata, lašun i maca bili su glavni alati. Zato se je i brez velike škole i pameti moglo gurat naprid, bilo je posla za meštre, ali i za malovane. Za ove zadnje niko nije tražija pismenost, olovka in je tribala jedino za naškrabat ime i bezime ili križić na platnu listu kad bi dizali plaću.

Ima jedna kuća za koju niko na prvu ne bi reka da u njoj ima nepismeni i dice koja ne iđu u školu, to zato šta je na lipo u kamenu isklesanim pragovima portuna velikin bilin slovima pisalo NARODNO SVEUČILIŠTE.

BEREKINI IZ ISTE FAMIJE

Oti portun je na adresi Ivana Pribislavića broj 1, u kaleti koja u jugo zatvara Medulić plac. U pedeset koraka koliko je duga, kaleta ima ima pet portuna. U dva su bile butige, jedna od metražne robe, druga od mobije. S desne strane, ako se ulazi od Svetog Ivana, živili su Belamarići, Gorete i Pedišići. Na broju jedan, oću reć u Narodnom sveučilištu, na livoj strani, u kući koja je bila na tri poda bilo je pet famija: Amanovići, Zoričići, Zamarini, Slamići i Papci.
Među petnaestak dice iz tog portuna, bilo je pet-šest berekina, svi iz iste famije. Nije bilo pametno stat in na put, napose s nikin ićen u ruci. Osim šta su uvik bili gladni, bili su i goli i bosi. Sada posli tolika vrimena mogu zamislit kako in je bilo ić po gradu u rasparanin gaćama, u šporkin dronjcima. To se more jedino usporedit sa snon kojeg smo svi dikod sanjali, a to je da šetaš Kalelargom i najedanput vidiš da na sebi nemaš gaća, za propast u zemju.
Zato je teško povirovat da se ono Narodno sveučilište odnosi na nji. Po slovima koja su većinon bila napisana naopako, više su sličila na glagoljicu, nego na latinicu, moguće je da su to oni napisali.

OBILAT ŠKOLSKI PROGRAM

A di je sveučilište, tu je i nauk. Svi oni i ne znajući, pohađali su isti študij – Priživljavanje. Nije tute bilo puno izbora jerbo kada u kredenci ili maškarijalu ritko ima šta za poist, a falilo je i suvog kruva, unda svako dite čin prooda i kad prisuši materina cica, oma se samo mora mislit za obid, večeru. Zato su predmeti na oton študiju bili:

- prihrana u šumi po stađunima
- najboje pošte za taraš
- di je lako ukrest
- kod koga prosit
- kako uvatit ribu
- kako izać na kraj s milicijon

Ćaća, koji se je jedini zna potpisat, bija je dekan, starija braća biili su profešuri i demonstranti, a mater je vodila dekanat. Bija je to obilat školski program, more bit složeniji nego kod nas koji smo učili pisanje i čitanje i za sebe mislili da smo pametniji od nji.

Na kraju srića je da su većina nji, kad su odresli, našli svoj put, pošteno radili i živili, kroz posal naučili zanat, stekli zvanje. Naukovanja u njiovon Narodnom sveučilištu spomenu se samo kad dici pričaju o svon teškon ditinjstvu.