E DA JE BILO ZALIPIT MU JEDNU IZA UŠIJU

– Eto ti lipe sriće, kome će nego nama – reče vaik moj kompanjon kad nan se prid noson kala rampa kod feratijerske štacije u Mandalini. Po njemu nijedan put nismo prošli lišo – išli s jedne ili s druge strane vaik nas uvati. – Ma je, ti pantiš samo kad smo morali stat, a zaboravjaš sve one pute kad smo prošli, a nismo ni vidili rampu.

Ovi put mi je i draže da smo stali jerbo smo prvi u fili, vidimo Vrnažu ka na dlanu. Još da nije onog divjeg raslinja šta je izreslo uz prugu. – Gledaj lipote, ka da je Monte Carlo oli Nica, a sićaš se kako je bilo prije – govorin kompanjonu. Parilo je ka brodski otpad, razbacane i zaboravjene stare karanpane, drveno mulo koje se raspada. A sad sve složeno po špagu, manji brodi u kraju, veći prama vanka. Ima ih bi će osan stotina, nema više mista za šandulin.
Kako u moru, tako vanka na placu. Stađun je od vađenja brodova, ne vaja priskočit jerbo more radi svoje. Puži, drezga, pidoće brzo će pokrit dno zato je boje redno čistit, da ne bi dogodine radila brusilica.

KALAFATSKI ŠEGRT

Među nji 800, nijedan nije isti. To zato šta je malo ko kupija gotov brod, oću reć da mu triba stavit samo koper pa u more. Većinon bi kupili golu škojku, unda je teke po teke, za godinu-dvi, sami uredili. Nisu bili ni brodograditelji, ni brodostrojari, ni električari, ali imali su korađa uć u taki posal. To je buknilo u vrime kad je plastika privladala drvo, kad su se na prste mogli izbrojit meštri koji su znali nove inžinje.
Oto tumbavanje uvatilo je i mene. Posli dva drvena broda, moga san reć da san kalafatski i drvodjelski šegrt. Unda doša treći brod, gola-golcata Primorka, plastični brod iz Labina. Taman se navika na šegac, blanju, dlito, a unda uletila kemija: poliesterska smola, ubrzivač, katalizator; skroz drugi alati. Ako te dopalo radit u zimu, u nikoj konobi ili garaži, tribala je još i gas-maska jerbo je lipi mrliš drveta zaminija teški smrdež smole. Posal smo učili jedan od drugoga, nije bilo šoldi za ritke meštre koji su, ka i mi, još učili zanat.

Ali nije to sve. Posli 20, 25 godina uletila nova moda, novo ludilo. Svi su počeli već gotove i na moru provirene brodove primodernavat, priuređivat, sve ne bi li uvatili koju milju više. Najviše rađe bilo je u produživanju krme, po metra i više, a to je bija posal za provirene meštre. Još ako je niko otija odrizanu krmu pasare pritvorit u limun krmu, unda je tribalo stat u red za dobit onoga koji to more izvest.

VIŽITA PO LUČICI

Naravski, i ja san sve to proša, najviše kroz zadnji brod Adriatic, u kojem i dan-danas uživan. Njega san dva puta primodernava. Ka zadnje, a s inžinjerskon potporon prijateja i kompanjona Stanka Bogdana, napravili smo šta se najviše moglo, od brkova na provi do limunade na krmi. Kako je ispalo, nek drugi sudu. Ja neću reć ni rič, da ne bi na kraju bilo – sama fala niš ne valja.

Finalmente ferata, boje reć oni unjuli vagun je proša. Ajmo sad u vižitu po lučici, vaik ima novitadi. Ka šta smo u mladosti điravali po Pojani i ošervavali svit oko nas, i sad ćemo u đir po pontonima. Ima se šta vit jerbo osim onih najnovijih, teško da ima ijedan brod, a da nije primodernan. Oni koji su lipi, dobi će kompliment, a ružnima ćemo se narugat.

Ovo zadnje nisan mislija ozbiljno jerbo teško da ima ijedan da je za njegova vlasnika ružan. Za svaku stvar na brodu on zna zašto je takva i zašto ne more bit boja. Oni koji će oštracat, nać sto falingi, oni su mudrijaši koji u životu nisu udili ni jednu jedinu brukvu u madir, altroke napravili natkabinu, produžili krmu.

KORUPINA OD JAJA

Perfin oni su prvi koji će ka svitovati kako bi oni, da je to njiov brod, napravili. Oni su oni koji se, da bi utukli vrime, naćulu kraj čovika koji radi brod, unda melju pa melju, izluđuju do daske. Znan jedan slučaj di je zamalo došlo do barufe. Čovik je skoro mora primistit brod iz Vrnaže di ga je radija, samo da se libera napasti.

A ima je težak posal, golu škojku plastičnog broda, a triba reć da je u tomen bija među prvima u gradu, brez ičije pomoći pritvorit u brod do porinuća. Zato mu je bilo za mislit kolko oš. E unda mu je došla pomoć od čovika kojega nikad nije vidija, koji je vaik ništo pita, pita i sam odgovara, svitova.

– Kolko ima brod kili, oće li plivat, pari korupina od jaja, smeta će mu svaka bava, nema do drvenog broda, zaludu si bacija šolde. Drugi put: – Kolko mećeš ote vodice u smolu, tri posto, malo je to, stavija bi ja obilatije, od viška glava ne boli. Treći put: – Kažeš da je ota vuna od stakla, ne virujen ja u to, ako je, sve će to popucat kad ugaziš, ja bi metnija mrižu od žice. Četvrti put: – Čuj, oće li ti smetatako se popnen na brod, ovako te ne čujen najboje šta govoriš.

TO JE SAMO GOVOR

To je bija kulmin. Bidan čovik, dobričina kakvi je bija, nije ima snage reć mu: – Ajde lipo u tri p.m. ili još boje zalipit mu jednu iza ušiju. Eto na, skužajte, pobiglo mi je, malo san pritira, ali tako san se ćutija kad san oto čuja. Na sriću to je samo govor, tako bi pokojni dida zna reć kad bi se i on u ničemu zaletija jerbo između reć i učinit velika je razlika.

Čovik je ko zna kolko toga još pritrpija u šest miseci, a bija je najsritniji kad je brod kala u more i kad više nije mora gledat i slušat dosadnog čovika kojemu nije zna ni ime, a koji mu je je brez ikakva povoda zagorčava život.

Meni je to bila škola. Naučija san da ni za živu glavu ne smin radit brod na mistu di je promenada mudrijaša koji, osim osan uri koje odradu, ko zna kako, u nikoj firmi, u životu ništa drugo nisu napravili, a za solit pamet i smetat drugima u poslu su prvi.

Zato svaka čast za puno Šibenčana koji su silon prilika izučili zanate i postali mali brodograditelji, kalafati i plastičari. S velikin trudon, a zbog manjka šoldi, s puno šparanja na drugin stvarima, napravili su brodove i prinili znanje drugima. U tomen, po broju brodova koje je ulipša i unapridija, pridnjači Joško. Ne triban mu reć bezime, u Vrnaži svi ga znaju.