Picigin je jednostavna igra. Ako ga ne znaš igrati. Većina onog šta se danas zove piciginom je puka odbojka sa malon baloton.

Godinama smo igrali picigin na Jadriji. Najprije bi svake godine na početku sezone lopatama napravili igralište ispred prvog kafića (gostione) na Jadriji. Sve ono šta je more nanilo i utrpalo u onaj mali dio između kafića i bivše šetnice, da bi se izravnalo 6-7 metar od rive da bude dubina od nekih četrdesetak centimetra. Za igru bi se pripremali tako što smo sa rive koja je visoka oko jednog i po metra na glavu skakali u to malo plitko more. Za to je potrebna posebna tehnika jer inače ode drob. Kad se zaletiš u padu moraš doći do morske površine gotovo paralelno s morem a onda jednim trzajem klizneš po površini. Skakali smo u starim patikama jer su one vrlo bitne za igru na Jadriji. Tamo nije spržina, ima kamenja, malo spržine, šljunka a patike služe da s njima dotakneš dno bez da ga dodirneš drobon ili nogama.

Bilo je tu svašta, i smišnih i bolnih skokova i ulazaka u more. Prva vježba koju moraš naučiti je da se odraziš u tom plitkom moru i u skoku se postaviš u položaj da ti leđa budu paralelna s morskom površinom, zatim se u zraku naglo okreneš i padneš u vodu dočekavši se rukama i nogama. Zatim to ponoviš nekoliko puta.

Jadrijski picigin se igra u četri ćovika. Jedan mora biti glavni i obično je to i najbolji igrač. On razigrava i lovi sve lopte koje padaju u sredinu između igrača. To su bile vrlo atraktivne igre. Sićan se kad smo igrali na Murteru na Slanici koja je idealna za picigin, siva spržina po dnu i nigdi dublje od 40 cm.

Sve bi stalo kad bi zaigrali i napavili krug oko nas . Baš je bilo lipo.  Uživali smo i pravili se važni.

U piciginu nema rezultata nego triba lopticu, a idealna je oguljena teniska loptica, držati šta dulje u zraku, da se osuši i ostane suva, uz atraktivne skokove i špancade. Ali Jadrijski picigin je bez premca. Mi smo to učili od starijih koje smo gledali upijali i povremeno ulazili u igru ako je ko falija. Na kraju smo mi zagospodarili tom igrom. Najvažnije je bilo uvatiti lopticu pa makar skaka na treću skalu. Moje misto je uvik bilo u kantunu di je najpliće.

Kupali smo se samo dok bi skakali s trampulina, šta gore to bolje i igrajući picigin. Ostalo vrime je bilo kartanje u restoranu, remi, preferans, a onda i koji đir isprid kabina. Cure su se sunčale a mi kočoperili izazivajući pažnju.

Na kraju kabina prema Srimi dobar dio momaka je igra nogomet. Znojni, umorni, stalno u nekim vikama i svađi. U piciginu toga nema, ako pričaš uđe ti voda u usta i eto ti problema.

Među našim zadivljenim gledateljima te neobične igre na neobičnom mistu bija je i moj jedini prijatelj Amerikanac Stiv. Sprijateljili smo se na neobičan način. Doša je sa motorom koji nije radija kako triba i tražija ko mu ga može popraviti. Ima je kožnatu jaketu, maju bez rukava, rebatinke i čizme. Usrid lita. Mi ih nismo imali ni zimi. Motor je straga ima i dvi velike bisage ka njegova valiža. Nismo mogli popraviti taj motor, bilo je prekomplicirano za nas , pa smo ga odveli Paripu.

On je utvrdija šta je, šta ne valja, šta triba prominit a kako triba dijelove iz Trsta to će trajati najmanje dvi šetemane. Taj razgovor s Paripon teško je prepričati. Stiv engleski Parip po svome i niko nikoga ne razumi, mi prevodimo malo jednog pa malo drugog. Parip ponavlja neke engleske rići koje ne razumi a još manje zna njihovo značenje. Izgovor više kineski. Dugo je trajalo dok se nismo usaglasili.

I tako je naš Stiv bija prisiljen biti s nama za to vrijeme. Smjestio se u Hotel Jadran. Ali je brzo uvatija naš ritam. Podne Poljana, dvi ure Jadija , povratak u 7 a onda večernja šetnja rivon, zajebancija, lov za curama, korteđavanje. Kako su u to vrime cure morale kući do 11 sati, nama je ostajala cila noć za priblezgavanje i pivanja serenada ili ako se to tako moglo nazvati.

Jedan put smo išli pivati serenadu nekoj Gandijevoj curi u koju se bija zagleda. Ali di ona stoji. Pivali smo od Crnice priko Varoša do Baldekina. Sve smo adrese pogrišili ali smo ispred jedne zgrade na Križu doživili da su nam sa balkona pljeskali i pozdravljali nas. Ispalo je da je to za jednu Ružicu koja je tu stanovala.

Lipo su nas počastili. Na kraju smo sritni i pijani nastavili prema gradu. Stiv je cilo vrime bija snama i nisan siguran da je potpuno svatija šta se događa. Ali se bome i on dobro napija i večera. Nije moga razumit da možemo pivat a neznat kome, ka ni igrati igru sa velikon strašću a da se ne broju punti. Kakva je to igra di nema pobjednika. A na kraju svi sritni i zadovoljni.

Saznali smo sutradan da cura živi na Gorici. Nema veze, eto posla za naveče.

Politika nas u to vrime nije naročito zanimala. Naša socjalistička stvarnost je bila rezervirana za neke druge teme. Takva su vrimena. Rat u Vijetnamu i hrabra borba snaga Viet konga i veliki Ho Ši Min bili su zvizde naših televizija.

A Stiv, to smo saznali kad se malo opustija i bolje nas upozna, odbija je ići u taj Vijetnam boriti se. To je u Americi bija čin izdaje i zato se išlo u zatvor. Roditelji su mu omogućili da pobigne u Evropu i boravi tamo dok se situacija ne promini. To je bio novi pogled na to šta se tamo događa. Lipo smo se slagali. On se trudija govoriti što jednostavnije da ga bolje razumin a ja sam sa svojim Indijanskim engleskim sasvim lipo razgovara. Bilo je tu i crtanja i mavanja rukama i nogama. Sve to sa smješkom.

Upitali smo ga šta znaći biti dite cvića. Upijali smo i pokušali ga razumit i pratit.

Naša je i jednu curu pa su dolazili kod mene u Škopinac, di smo u mojoj staroj konobi napravili klub, da bi nakon nekoliko dana došla narodna milicija uredovat jer držin neprijavljenog stranca. Možda i Američkog špijuna. Nikad se ne zna jer neprijatelj nikad ne spava.

Dvadesetak dana, koliko je to trajalo, brzo je prošlo. Došli su dilovi iz Trsta. Triumph popravljen i trebalo je krenut dalje. Govorija mi je da mu je cilj Avganistan. Di će tamo majketi ni na karti ga nema. Kome može pasti napamet iz Amerike ići tamo. Ali tada je to bilo mjesto uživanja u makovim sokovima. Za to mi uglavnom nismo marili.

Došlo je vrime polaska i lipo smo ga ispratili. Poslije nekog vremena dobio sam nekoliko razglednica iz Grčke pa iz Turske. I od tada više o njemu nije bilo ni glasa.

Mi smo nastavili s našom rutinom s piciginom, kartama i serenadama, ako se to može tako nazvati, diko bi se, ka danas, prisjetija svog jedinog prijatelja amerikanca koji nije tija u rat. Uvuka nas je u svoj svit dice cvića pa smo dosta toga prihvatili i u dobroj se mjeri tako i ponašali. Ja u vojsci nisan tija pucat. Bilo je bome problema. To dica cvića ne rade. Gledali smo film Jagode i krv i sad nam je sve to bilo puno, puno jasnije. Došla je i Kosa i sve se izmišalo. Vodite ljubav a ne rat. Fala ti Stiv.

Stvarno bi volija znati šta je bilo s mojin jedinin američkim prijateljem. Baš bi volija.

Pave Ćala