Od ranih sati nediljon ujutro počele bi pripreme za ići cili dan na kupanje. Na Martinsku naravno. Pripremalo bi se malo spize da se cili dan ne umre o gladi, mala damižana vode a ko je ima portaprance taj je i napravija pašta šutu na šufigane pomidore. Ritko se pohalo i malo pulastra. U vrtlu bi se ubrale friške pomidore, koje san ja ija ki jabuke, koji kukumar. Delikatesa osobito na kupanju. Ne triba soli samo je opereš u moru. Tamo bi poija i kamen da je bija teke mekši. Sve to bi se metilo u torbu i čekalo spremno za polazak. Ponila bi se i koja krpa koja je služila ka šugaman ali i deka kao ležaljka na plaži.

Na početku lita dobija san nove mudantine. Bile su od plave krpe s jedne strane nogavica zašivena a sa druge strane kurdela kojon se veza fjok. Mulci bi povukli kraj fjoka i ti bi osta gole guzice. Te su mudantine radile šalturice. Dobija san malo veće jer ko će to svake godine šivati, nebitno šta bi ti jaja diko malo ispala, ali dok to svi vide ti si kući. Posebno san patija što te dičije nisu imale jednu crtu druge boje sprida. To je bilo proširenje za jaja i pogrdu. To je bilo onako muški. Luksuzni model je umisto kurdele ima botun. De lux. Niko ti ih nije moga skiniti.

Krenilo bi se iz Škopinca, ja bos bez maje i sa novin plavin mudantinama, niz Vanjski a onda priko Poljane , Kalelarge i pijace pa u Dolac na pinicu. Puten si mora birati kuda ideš. Užgane i vrile ceste parilo je ka da po žeravi gaziš. Moga si na Martinsku pinicom velikon i malon. Išlo se i Slavkinin motorinom sa popuston a diko i mukte. Drugi prevoznik sa motorinon Marinović slovija je ka škrt čovik pa bi, tako su govorili, onoga ko nije ima novaca ostavija na bovi. Plivati do Martinske bija bi polu maraton iako je Kampo tada poznati plivač otpliva puno puta od Mandroća do Martinske i nazad. Ko ga je takvog stvorija. Ja koji do svoje 6 godine nisan uša u more dublje od kolina, on je bija čudo neviđeno. Izbjegava san da me mater Mara ne zgrabi baci u duboko. Onda se koprcaj i spašavaj i nauči plivati. Napravila je to jedanput. Jedva san spasija život. Svaki sljedeći pokušaj završija je takvom dernjavom da joj više nikad nije palo napamet primjeniti svoju čuvenu metodu učenja plivanja.

Vozila je pinica zvana Tratica kojon je zapovida Kapetan Guberina, veliki mrki čovik, čaća Ale Guberine. Pinice su bile uvik pune auta pa je za kupače sve to bilo dosta nezgodno. Bila je i mala, zbilja mala.

Na putu bi se svratilo do pijace. Tamo iza kazališta prodavali su se čentruni. Dolazili su vlakon iz Sombora. Od ferate do pazara privozili su ih kirijaši. Pun vagon tribalo karova i karova. Usput bi i nesta nepoznati broj čentruna a to je bilo vidljivo po korama na svakom kantunu. Naslagani jedan na drugog bili bi balkona na kazalištu. Prodavali su se cili i na fete. Obićno kad bi kupija čentrun za bit siguran valja li, na njemu se nožon načinila jedna trokutasta buža da ga moš kušat kavi je. Ali ka se išlo na kupanje buža nije dolazila u obzir jer kad ga utopiš u more da pliva i da se rasladi mogla bi ući voda i eto ti belaja. Kupova bi ga naslipo. Samo nikao ne razumin zašto je taj uvik bija nekako slađi. Kad bi došli na kupanje prostrli deku napravilo okruglu luku od velikog kamenja za čentrun a onda sve ostalo.

Kasnije smo šetali između automobila koji su čekali ukrcaj i tražili kutije žigica jer smo svi skupljali te kutije. Imati koju Njemačku Talijansku, Belgisku ili Talijanske čerine, male od voska napravljene šuferine koji su se na sve palili, onako kao kauboj u kinu od čizmu, bija si skupljački bog. Kad san prvi put bija u Trstu kupija san te čerine i bija sritan ka malo dite. Samo više niko nije skuplja kutije šuferina.

I tako jednog dana dok smo šetali po plaži, ispod crve sv. Martina koja postala gostiona a prema kojoj je Martinska dobila ime. I u laganoj šetnji prema Kaletovoj uvali neki Njemac se zaletija i sa svojon žabon Citroen proletija na onoj gornjoj okuci i između parapeta svršija na krovu ispod ceste. Malo se skotrlja ali na sriću nije se strovalij , spasija ga borić, jel bi zaista bilo gadno. Čula se škripa lom i onda tišina . Cila je Martinska umukla. Moja Mara se prva pribrala i onako spretna otrčala do te privrnute limuzine. Mlada partizanka Mara se bacila u nemilosrdnu borbu spašavanja mladih potomaka mrskih neprijatelja Švaba. Spretno je izvukla mladi bračni par iz privrnute olupine. Eto tako in je moja Mara spasila živote.

Kad su se pribrali i kad je doša doktor utvrdili su da su samo teke ranjeni, puno bubaca, modrica i svrižani. Smjestili su se u autokampu u kanalu. Hari i Animi, kako su se zvali, mladi bračni par iz Njemačke, na bračnom putovanju. Pozvali su svoju spasiteljicu Maru i mene kao goste u kamp. Nije bilo uobičajeno da se tamo odlazi ako nisi kamper a to su bili uglavnom stranci.

Dočekali su nas u velikom šatoru a isprid stol i četri katrige na rasklapanje, teče, pijati, pinjuri, sve na rasklapanje. Bolje ono na sklapanje nego moje nerasklopivo u kući. Jedva bi skupija četri iste žlice i pinjura. Sve nekako drukčije. Na početku nisan zna a pita san se kako su to sve stavili u auto, di je sve to stalo. Kreveti se napušu ali svakako naj veće čudo bija je kajak . Veliki plavi kajak sa dva sidala koji bi se napuva. Ja san to u čudu onako sa strane promatra i pokuša odgonetniti šta i kao se sklapa i napumpava. Hari mi je sve pokaza onako na mote i praktično a onda me sa kajakom provoza po kanalu. Tako lipu vožnju nisan u životu doživija, dok kajak onako tiho i lagano klizija kroz vodu, pokraj su prolazili motorini ali kajak je kajak I to još plavi. Hari je vesla snažnim zaveslajima. Jedno preljepo popodne.

Spasiteljica Mara je još nekoliko puta bila u gostima kod njih. Ja nisam. Negdi na zimu oko božića poslali su paket svojoj spasiteljici a u njemu, meni prekrasna, košulja sa čipkom i volanima. Valjda po zadnjoj Njemačkoj modi. Nisan u životu vidija lipšu košulja. Doduše nisan ih puno ni vidija.

Kad je Mara otvorila taj paket i vidila šta je unutra, samo je rekla“ Koju su mi pizdu materinu poslali ovo sranje, ko bi ovo o srama metnija na se.“

Toliko o spasiteljima i spašenima.

Pave Čala