Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske'.

Nastavljamo sa slovom 'Š':

Špediti - poslati

Špicjalija – likarija

Špičoke – špicaste postole, šta su se nosile 1960-ih, ako bi se otilo tirati modu

Špigete – vezice za postole

Špijati – sakrimice gledati jubavne parove u vrimenu, kad se njima nije bilo teško uspinjati ni na Forticu, ni na Tanaju

Špinel – buža na bačvi u koju se utakne kanelu, da se more pritočiti vino u bocun oli u pinjatu; „Štedi na špinel, a troši na tapun!“ (oće se kasti, da neko stišće na manju bužu, a ne vidi da mu sve curi vanka na veću bužu)

Špiritjera – svića na petrolj, lumaca

Špirun – kjun od barke

Špjegati – dojaviti štoko važnog, a da niko drugi ne čuje

Šponda – rub (od koji se kadikad more odrebatiti balota, pa se uvaljati ciko do bulina)

Šporkica – prljavština; šporkuja – rič s kojon se častu naše ženske, kad se inadu priko ponistre oli obora („Šporkujooo, ka' si se zadnji put oprala, a?“)

Špuga – spužva

Špula - metalni oli drveni rokel, na koji je namotan konac

Šta krpe, šta konca – to se reče kad se oće zbrojiti sve šta je ko potrošija toga dana, oli na kuću oli na vinčanje i na šta bilo

Štacija – tako bi se prija reklo za želježničku stanicu (a kolodvor je bija samo autobusni kolodvor); okad je Šibenik dobija feratu, sa štacije se svaki dan išlo oli u Donje poje, oli do Zagreba i di je ko sve tija; jedni bi na štaciju išli s makinama za polivanje, motikama i torbacima s panceton i bevandon, drugi sa svojin kuferima i damjanama, a treći bi išli viditi ko danas putuje da mu mogu uvaliti koji paket, damjanu oli kuvertu sa šoldima za koga svoga u Zagrebu (jer, naš svit je više povjerenja ima u svoga čovika šta putuje, nego u cilu državnu poštu); zato šta bi u vlaku znalo biti više bagaja, paketa, damjana, pa i kašeta s pilićima, nego putnika, namištanja i primištanja bi znala trajati do posli Koprna, i malo kad da bi svi sidili na svon mistu