- Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa  sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su  samo naške, šibenske'.

Danas izdvajamo 15 riječi koje počinju slovom A:

Aaa(n)? – šta je, šta oš (lipo bi bilo kasti: molin) 

Abak (lat. abacus) – računalo (deset kuglica u dvi boje na deset žica). Naziv za matematiku.  "Mali, iđe li ti abak, a?" 

Adađo - polako, natenane 

Adijo – lipi naš pozdrav u prolazu, šta se duperava i jedno vrime poslin nego šta ni Venecije  ni Italije po gradu, među sviton, više nije bilo njanci za viditi; pa bi se znalo u prolazu kasti i  adijo van ga, ma jopet ne svakomen i ne u svakoj prigodi 

Afan (tal. affano) – teško disanje, puvanje, nesvist. Afanati – pasti u nesvist, u afan. Afanavati  – stalno se kriviti i puvati brez razloga. (Jerbo, puno Šibenčana nije priznavalo javne  manifestacije boli, afanavanje je priraslo u glagolsku imenicu za glumatanje boli oli za  oponašanje besvisti.) 

Afitavati – iznajmjivati 

Aj ća! – piši propalo, bilo pa prošlo, nema više. Jošter znači i miči mi se s puta, i biži ća (dok  ti nisan sorcon da po kostima). Aj kući – kad više nema nade. Aj kuragu (ti i kolki si) – najlaganija od svih beštima; Aj ti tuda – kad ovi drugi neće da posluša prvog, pa više nemaju  jedan drugon šta kasti. 

Ajde - po turski: idi, kreni, odlazi 

Ajduk - po turski: čas ka odmetnik od turske vlasti, a čas ka nježin sluga, koji ni jednu vlast  ne poštiva, nego pjačka di stigne i naplaćije putarinu, pa živi od danas do sutra, dok iđe - iđe 

Akoštati – pristati uz rivu, a da se ne razbiju ni riva ni brod 

Akužati (ven. acusare) – prijaviti, pokazati (npr. tri aša, tri trice ili napolitanu) Ala! (ven.) – movite se, ajte, krenite 

Alamake – uzeti štoko na privaru, mašiti se na tuđi račun, mukti isti i piti, i još se onomen  koji plati rugati. Samo, da ko ne čuje: a ima li šta lipše, a?

Altroke – a kamoli 

Amina – čuje se na tri metra oli čin se uđe u kužinu. Tribalo bi da znači konču, koju ima nika  spiza, oli vonj najvažnije šuštance šta se iz teće širi arijon, pa prefin probija kroz vrata i mrliši  cila ulica. Okle je došla ta lipa rič? Na turskon je to značilo da je nešto siguro, iz prve ruke, a na latinskon i tajanskon, anima, značilo je duša. Jesu li naši stari izmišali veneto i turski,  aminu i animu, jesu li šta krivo čuli, pa slali daje, ka i u puno drugih riči koje su in donosili  furešti ili su ih znali čuti kad bi bili u njijovin zemljama, ko će to znati?