Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske'.

Nastavljamo sa slovom S:

Saći u grad – tako se znalo reći kad bi ko iz Varoša, Škopinca, oli s Prigrada tija ići u Stari grad, dočin su oni s Plišca, koji su već bili doli, samo išli u grad; u novije vrime, kad se grad proširija i vanka Staroga grada, u grad salazu naši iz Bilica, Jurasa, Rakova sela, Dubrave i Danila (nikad se šnjima nismo dilili, jerbo puno njih vuče svoje loze od najpravijih Šibenčanaca, šta su u svoje vrime, poradi kuge, morali bižati iz grada), ali i oni iz podaljih mista, ka šta su Tromilja, Konjevrate oli Pakovo selo, pa cila Mirlović zagora, Miljevci i po Drniša s njegovin sviton iz okolice; ko je jedanput saša u grad, doša je poslin još koji put, da baren štoko učini za se; da nije njih, ka da bi danas Šibenik bija to šta je: najlipši grad na svitu, jednima za sićanje, drugima za život

Sadriti – to se radilo s postolima, jerbo dok se ne bi jedne sadrle, druge se ne bi kupovale

Saket – mala, platnena kesa; prija nego je «Jugoplastika» počela proizvoditi plastične školske borše, dica su buštu s olovkama, oštrilon, peron i držalon, i bokunić marende nosila u saketu, šta se zatvara špažićon na fjok; teke veći saket dobro je doša kad bi se išlo u Žeravice oli u Zenića po kru; ja san jedno vrime, ujutro, prija škole zna skokniti do Žeravičine pekare po vruću štrucu, ali bi joj - dok bi doša do kuće - pofalila cica, pa bi se vadija da su je miši izili

Sakrištan – laik koji poteže zvono i čuva crkvu, i vaik je župniku pri ruki

Saliž – popločana (prema ven. salizzada) ulica, a more biti i dvorište oli poširja teraca

Sansir - koji dižgracjanin ženama za šolde namira muža, a inšenpjanin muževima ženu

Sav je oteka – udebelija se ki puzdre, udupla se, ka da su ga čele izbole

Sernica – vrčina, iz koje se poslin bacalo ili na rpu, u đubar, ili prid mandroč

Sigalj – sić: dunbja, metalna posuda s ručkon, s kojon se iz bunara vatalo vodu; a bilo ih je muških, kojima je služija da – kad bi ga obisili di triba – sa sigljon punin vode dokaživaju svoju moć („Proša san 65-u, i još na njega moren obisiti sić pun vode!“)

Sinovac - sin od brata

Skitarati se - klatariti se okolo, ne znati doći kući

Skonšuman - potrošen; vas san skonšuman - to reče za se naše čejade kad vidi da više nije za ništa; sve smo skonšumalo - to rečemo za svoje financije kad vidimo da je kasa prazna

Skorup – vrhnje od mlika, s kojin se radilo maslo

Skroloza – tako su naši prija zvali sklerozu, šta natiraje stariju čejad da se zvraćaju i da više ne znaju ni di su ni šta su, nego infišavaju da su in pomišali lancune i postole, teće i lašune, jučer i sutra

Skula - škola Skužajte - od tal. scusi, izvinite, oprostite, nemojte šta zamiriti, a skuža je izgovor

Sladnilo (mu je vino) - to se reče kad vino ode u krivi veraš, pa je bližje prošeku nego vinu; zna se to treviti u suvon i vrućon litu, poslin kojeg je grožđe puno cukra, oli ako se - kad se radi vino - pritira u dodavanju cukra iz butige

Slana – jutarnji mraz

Slatkoran – koji je dobrog apetita i voli pojisti sve šta mu se da

Sluta – bleka, koji ne zna di bi sa sebon

Smantati – more cura momka, a i on nju, ka i življa bevanda čovika, a marčano sunce svakoga