Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske’.

Bjančun (niki reču i bjančug) – prsten, alka, grivna oli okov na barki ili na rivi za vezati špag, ili na Staron pazaru i Škopincu za mlikaricama iz Bilica i Dubrave vezati magarce, dok one iđu s buklijama mlika po kućama
Blanja – strugalica
Blavor – nije zmija, nego je gušter, puzaš, preteča zmije. Sakriva se ispod drva, oli ispod plosoga kamenja, po danu se sunča, a radi u sumrak. Koristan je u vrtlu, jerbo tamani spuže. Puno ih je bilo vanka grada, a nabaška u Crnici, pa je svit Crničane zna koji put zvati Blavorima, i to ne da bi ih uvridija oli razbisnija, nego nako, o'dragosti. Jedanput je jedan moj
dolački susid mene bija ukorija, kad me je vidija da ćakulan s jednin Goričaninon s gornje bande Ulice Jurja Dalmatinca, kolko god da smo bili prvi susidi. Jerbo, reka je: šta se ti imaš šnjin mišati, kad je on s Gorice, a ti si iz Doca. A šta tute ne vaja, priupita san ga? Pa ne vaja to, šta su Goričani najgori judi. A - nadoveza san se onda i ja na tu lipu štoriju - šta nisu najgori judi Crničani? Nisu, reka mi je moj susid iz Kvartira, zato šta Crničani nisu judi (nego blavori)!
Bleka – čejade koje niti šta znade, niti šta more razumiti (a danas ih je na sve bande, kolko oš)
Blentav – teke blesav
Bluna – inšenpjano čejade, muna
Bljezgati – govoriti nepametno, šta padne na jezik (ko to čini svako malo, ali usitno, takvi bljezgeće oli priblezgaje)
Bljušti – mladice koje se mogu pomišati sa šparogama; ma, kad to napravu na pazaru, pa u mac šparoga metnu samo jedan bljušt, odma čuju i Boga i Gospu, jerbo da in podmeću bljušte pod šparoge, koje su nebo i zemja prama bljuštima. A jopet, i bljušti čistu krv, pa nije koji put loše (ako nema šparoga) i njih pomišati s jajon utvrdo oli kojin lešin kunpirićon.
Bokaporta – vidilica na palubi; ulaz u potpalubje
Bokul – rica, kovrča, šta je radu frizeri ženama koje oće da budu ka glumice
Bokun – komad (sira ili pršuta), za jedan zalogaj, a kad je još manji, onda je bokunić (samo za metniti na jezik)
Bolnica – prva je otvorena 1807., za Napoleona, u Varošu, s prvin ravnateljon, Ivanon Visianijen (ćaćon od Roberta), a poslin pritvorena u Uboški dom (radila do prid kraj 1990-ih); puno naših ga je zvalo Boški dom; 24. šestog 1883. otvorena je Pokrajinska bolnica tamo di je i danas; pijoniri šibenskog zdravstva bili su: Galvani, Botteri, Kurajica, Glaser, Machiedo, Pasini, Ofner, Sasso, Merlak i Ostojić
Bombardiranje Šibenika na Lucu 1943. – najveće rušenje grada u njegovoj povisti učinili su britanski i američki avijoni u drugom svitskon ratu, kad su nemilice tukli po njemačkin položajima, a zapravo rušili skoro sve šta u Šibeniku vridi, di je i di nije bilo njemačkih položaja. Najžešće su tukli 13. dvanajstoga 1943., kad su srušili trokatnicu isprid Medulića, po Alpe, prostor isprid svete Barbare, dominikanski samostan u Docu, zgradu Lučke kapetanije, blok kuća od Kneževe palače pa sve do svetog Nikole (skupa s kavanon Istra, hotelon De la Villa i kavanon Astoria), pa na više mista sorili i rivu, i mulo Krke, te zgradu di je donedavno bilo kino Odeon. Prija, 2. dvanajstoga, pogodili su i poštu, bolnicu i dobar komad Baldekina.
Bonagracija – zastornica na kojoj visu koltrine
Bonkulović – koji voli puno lipo isti (a ne mora biti debel ki prase)