Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske’.

Manča - napojnica; a mi rečemo i "dati dobre ruke”

Mandroč – od grč. mandra – stado koje se okuplja u zatvorenom, ograđenom prostoru (jedna od riječi koje su brđani donijeli na more); lučica za barke; u Docu su dva, mali i veli; u malome, koji je bliže VK Krka, i ja san jedno vrime drža barku; odvaik je mandroč bija javno, besplatno privezište; kad san pita Joška Guberinu di bi ja moga privezati barku, on mi je reka: «A di nego u mandroču, jerbo je on za naše jude, a ti si, Ive, naš čovik, i samo se ti tamo veži!»

Mandulata – slatko od bajama i cukra, ne grize se, nego se topi u justima

Mandule – žlizde u grlu; prija 1970-ih bila je moda da se na prvu jaču upalu dici vadu, jer da in ne tribaju; a poslin se niko sitija, da biće da čemu služu, ako ih je Bog da, pa su ih pristali vaditi; meni su ih izvadili u šestoj godini života, i još se sićan one pištoljčine šta mi je bila uperena u otvorena usta, i puno krvi šta san je po dana pjuca u kartu, i puno đelata, šta san ga dobija ka za nagradu, da mi stisne žile, i dan-dva govorenja na mote (jerbo san osta brez glasa), i odluke koja je glasila: «Neću više nikad u bolnicu!» Nego da ću se od svake slaboće i boleštine ličiti sam - Krkon, suncen, moren, arijon i šibenskon spizon. A kad mi dođe za umriti, učiniću sve, da stojin u svojoj kužini, kvasin grlo i čekan, pa da vidimo ko će koga. Samo, jedno su planovi, a drugo višje sile.

Manđati – isti s gušton

Manica – ručka za upaliti motor u barki; ako se puno brzo zavrti, zna otići u more, pa tribaraditi novu

Maništra – po tajanski, manestra je teća oli porcija, a menestra oli minestra je varivo od nasickanoga povrća s teke pirinča i poslin zeru parmezana. A mi, Šibenčani, znamo kasti maništra važol za kad se na gusto skuva stari važol s nasickanon kapulon, lukon i petrusimenon, pa još s kojon mrkvon i kunpiron (koji se pri kraju stisne pinjuron i vrati u teću da dade gustoću), i s liston lovora, bokunićon paprike i s konšervon. Od maništre je najboje staviti šubijote oli teke kraće penete, i kad u sve dikod ugazi i najšporkija od svih domaćih beštija (suvin rebrima, oglavinon, nogicama, uvon oli – šta je za dva pijata pojisti – jedanput prija prokuvanon košćinon od pršuta, ili prefin s dvi luganige). Znamo reći i maništra na suvo za kad napravimo paštu šutu na toću od pomidora (liti se to radi dvaput na nediju). Puno judi maništra reće za svaku paštu osin šubijota. Prava šibenska maništra more se raditi od više kombinacija (i s bobon, i sa žiton oli orzon, i s mladin kupuson, i s kojon tikvicon, i s čin god ko oće), ali je najvažnije da se sve to tolko ugusti, da na kraju žlica u dubokon pijatu more stati nauzgor; kad se čovik natuče naše maništre, nema više šta misliti, nega se odma mora, baren po ure, baciti na prvu posteju (leže, naravski, u robi, molavajući samo kaiš oli zadnji botun na gaćama, jerbo kad bi se iša skroz skidati, razbudija bi se, a više ne bi bija za ništa).

Maniti – more se i u mlađin i u starijin litima njega, a more još slađe dva pijata puna maništre i važola

Manoval – bilo ih je šta su govorili malovan, za fizičkog radnika, kojeg bi se uzelo za pribacivat i tikule oli drva, oli za mišati maltu; plaćalo ih se marendon i ručkon, i još bi in se dalo šoldi, pa bi bili prizadovoljni

(Za)mantati se – kad se čejadetu učini ka da će ga uvatiti nesvistica i da nije sigurna nogama, pa da bi svaki tren moga pasti na tle oli, ne daj Bože, smiriti glavon u petun

Mantenjuta – jubavnica; najviše su ih duperavali muški iz bojestojećih kuća u gradu, dočin oni vanka grada za njih nisu imali vrimena; malo se ko šnjima okolo falija, jerbo je i prija pametnije bilo da niko ništa ne dočuka, pogotovu ako bi jubavnica bila udana žena (da se ne bi posli naboja na muževjevi britulinić); najpametniji bi jubavnice tražili bar sto kilometara daje ili, ako bi in bila preša, u toverni (di bi in znale doći siditi po kolinima, i svako malo se namištati i primištati)

Manjamukti – manđati (tal. isti) mukti (tur. besplatno, na tuđi konat); rič koja je lipi, šibenski spoj zapada i istoka